Pre nekoliko sati sam na facebook-u dobio poziv za nekakvu protestnu šetnju u organizaciji studentata mislim da ekonomskog fakulteta, zbog poslednjih presuda donešenih u Hagu. Ok, slažem se da presude treba osuditi i da protiv njih treba protestovati, jer u njima nema pravde, ali me to nateralo da se zamislim nad različitim načinima za protest. Ono što se uglavnom dešava, osobiti u Srbiji, kada se želi protiv nečega protestovati, je da se izađe na ulice. Često je to dobar način za pritisak, jer se protestuje protiv neke domaće nepravde, zakona, političara. Ukoliko ima dovoljno ljudi, skrene se i dovoljna pažnja javnosti. Ukoliko nema dovoljno ljudi ne desi se apsolutno ništa. Međutim i kada nema dovoljno ljudi, to ne znači da se taj neko bori za neku lošu stvar, ili stvar koju ne dotiče većinu.
U sličaju ACTA sporazuma na protestima nije bilo više od po 100 ljudi, a opet je problem koji će dotaći svakog korisnika interneta u svetu. U borbi protiv ACTA sporazuma je primenjen jedan prefinjen model borbe. Protesti na ulicama nisu bili njegova okosnica, već je to bio sam internet. Ljudi koji su se borili protiv ACTA sporazuma nisu mogli da dođu do televizije i kažu šta misle, jer su mediji bili u rukama grupa koji su upravo napravili ACTA sporazum i lobirali za njegovo usvajanje. Međutim kako je internet distribuiran medij, koji nije lako kontrolisati, najveća kritika je stigla odatle. Sa blogova, foruma, portala, da bi na kraju došlo do blackout-a (pocrnjenja) sajtova poput wikipedie, google-a i sličnih. Objašnjenje od strane ljudi na internetu je bilo dovoljno da pokrene celu zajdenicu da se usprotivi donošenju ovih zakona. Uspeli su. Mirnim protestom, gde gotovo niko nije izlazio na ulicu.
Hajde da pređemo na ovu našu situaciju. Problem je međunarodni. Političari su se latili da na sastancima sa međunarodnim zvaničnicima pokušaju koliko-toliko da objasne da se ne slažu sa tim presudama. Međutim ništa se neće desiti dok javno mnjenje u određenim državama sveta bude baš bilo briga da li su neki generali iz naših ratova iza rešetaka ili ne. Dakle treba formirati javno mnjenje u drugim državama. To nije moguće postići izlaskom na ulicu. Ukoliko se čak pojavi milion ljudi na ulici Beograda, oni će od toga videti 5 sekundi u vestima. No big deal. Opet jedino oružje da oni koji se ne slažu sa presudama, postupanjem drugih država i slično, jeste internet. Jeste da nije moguće ovde biti toliko efektan i brz, ali jeste moguće mobilisati društvo i promeniti stavove. Naravno samo u slučaju da imate dobre argumente, jače od protivničkih. Ukoliko postoji upornost, ovo jeste jedini način na koji se može postići neki cilj. Na kraju sve je u upornosti. Na ovaj način je Srbija bila ocrnjenja u nekom periodu, tako što su oni koji su protiv nas išli po svetu i govorili i pisali protiv Srbije, dok Srbi nisu radili skoro ništa kako bi se branili. Vreme je da naučimo tu lekciju, vreme je da naučimo i lekciju da nam trebaju jaki saveznici. Saveznike treba ubediti da je ono za šta se borite ispravno.
Dakle dragi studenti koji želite da iskažete svoje nezadovoljstvo presudama u Hagu, predlažem vam da umesto što ćete se šetati ulicama u potpuno beskorisnoj protesnoj šetnji u svakom pogledu, otvorite blog na engleskom, odete na strane forume, portale i pokušate argumentovano da objasnite o čemu je reč. Zašto je presuda pogrešna. Kada vaša reč stigne do većine građana Nemačke, Francuske, Britanije, USA i drugih, možda se nešto i promeni. Zbog šetnje u Beogradu, sigurno neće ukinuti presudu. Ovo se naravno ne odnosi samo na ovaj kontekst, već na svaki kontekst nekog protivljenja. Treba prvo razmisliti, koji je najbolji način borbe. Nekad je to izlazak na ulice, međutim ipak često i nije. Internet je jedan od sigurno respektabilnih frontova na kome je potrebno delovati.
